Jedan od prvih simptoma perimenopauze je neregularan ciklus. Drugačiji od onoga na kakav ste navikli. Moj je odjednom postao produžen i obilniji nego što sam ikada do tada mogla da zamislim da ciklus uopšte može biti. U svojim četrdesetima, počela sam ponovo da se osećam kao tinejdžerka koja ne zna šta se dešava sa njenim telom.
Priznajem, moj razlog da saznam više o tome kako nepredvidivi ciklusi utiču na psihu žena – a posebno šta možemo tim povodom da uradimo – nije samo profesionalan, već i vrlo ličan. Zato sam oberučke prihvatila mogućnost da, nakon panela Ciklus, postavim pitanja psihološkinji i terapeutkinji Stanislavi Vidović i Jeleni Blagojević, osnivačici kompanije Loona, koja se bavi proizvodnjom menstrualnog veša.
Gubitak kontrole nad telom
Obilna i nepredvidiva krvarenja često se posmatraju isključivo kao ginekološki problem, ali u praksi vrlo brzo prerastaju u ozbiljan psihološki teret, u šta sam se i sama uverila. Kako objašnjava psihološkinja Stanislava Vidović, uznemirenost u ovim situacijama ne nastaje zbog same jačine simptoma, već zbog gubitka predvidljivosti sopstvenog tela – nečega što je ključno za osećaj sigurnosti.
„Obilna i nepredvidiva krvarenja nisu samo ginekološki simptom. U psihološkom smislu, ona vrlo često postaju izvor duboke uznemirenosti jer narušavaju ono što je za osećaj sigurnosti ključno – predvidljivost sopstvenog tela.“
Kada telo prestane da šalje jasne i pouzdane signale, unutrašnji osećaj stabilnosti počinje da se pomera. Svakodnevno funkcionisanje tada postaje obojeno stalnim oprezom i iščekivanjem, a nervni sistem ostaje u stanju pripravnosti.
U radu sa ženama u perimenopauzi i menopauzi, Stanislava primećuje upravo takav obrazac trajne unutrašnje napetosti.
„Pažnja je neprestano usmerena ka telu. Ono se tada više ne doživljava kao saveznik, već kao potencijalna pretnja koja ‘može da izda u svakom trenutku’.“
Takav odnos prema telu vodi ka stalnom skeniranju telesnih senzacija, proveravanju, planiranju unapred i potrebi za kontrolom, koja vremenom prerasta u iscrpljujuću hipervigilanciju i značajno troši emocionalne i mentalne kapacitete žene.
Povlačenje kao posledica
Na ponašajnom nivou, psihološka uznemirenost ima vrlo konkretne posledice. Žene se postepeno povlače iz situacija koje su ranije bile deo svakodnevice – dugih sastanaka, putovanja, javnih nastupa, pa čak i običnih izlazaka iz kuće.
„Neke žene počinju da izbegavaju fizičku bliskost, sport ili društvene događaje, ne iz hira ili preosetljivosti, već iz straha od mogućeg ‘neprijatnog scenarija’. Važno je naglasiti da to nije iracionalan strah, već adaptivna reakcija na iskustvo gubitka kontrole nad telom.“
Kako Stanislava ističe, istraživanja potvrđuju da nepredvidivi telesni simptomi – posebno oni vezani za krvarenje – imaju snažniji anksiozni potencijal od simptoma koji su neprijatni, ali predvidivi, jer nervni sistem stalno drže u stanju iščekivanja.
Ne dozvoliti da se lični svet postepeno sužava
U praksi, posledice ovakvog stanja često nisu odmah vidljive spolja. Žene mogu delovati stabilno i funkcionalno, dok se njihov unutrašnji svet postepeno sužava.
„U praksi često viđam žene koje na prvi pogled deluju stabilno i funkcionalno, ali koje su se iznutra povukle iz života više nego što okolina vidi.“ Stanislava navodi primer klijentkinje koja je prestala da prihvata sastanke van kancelarije – ne zbog nedostatka ambicije, već zbog stalnog računanja gde je najbliži toalet. „Njen svet se postepeno sužavao, ne zbog nedostatka ambicije, već zbog potrebe da se oseća bezbedno u sopstvenom telu.“
U periodu perimenopauze i menopauze, ovakva iskustva dodatno pogađaju identitet žene. Ovo je faza života u kojoj se već istovremeno menjaju uloge, profesionalni položaj, porodična dinamika i odnos prema sopstvenom telu. Kada se na to nadoveže osećaj da telo „ne funkcioniše kako treba“, mnoge žene počinju da preispituju sopstvenu vrednost, kompetentnost i pouzdanost.
„Često čujem rečenice poput: ‘Više ne mogu da se oslonim na sebe’ ili ‘Ne znam da li sam još uvek ona ista’. To su duboko identitetska pitanja, a ne samo reakcije na simptom.“
Samopouzdanje u ovom periodu ne erodira zato što žena „nije jaka“, ističe Stanislava, već zato što se oslanjala na stabilnost sistema koji se menja – hormonski, neurobiološki i psihološki. Studije iz oblasti psihoneuroendokrinologije jasno pokazuju da fluktuacije estrogena utiču na regulaciju stresa, emocionalnu reaktivnost i osećaj unutrašnje sigurnosti.
Drugim rečima, žena ne „izmišlja“ svoju preosetljivost. Njen nervni sistem zaista postaje drugačije podešen.
Povratak sigurnosti u sebe
U radu sa ženama, Stanislava Vidović naglašava da fokus ne treba da bude isključivo na pokušaju da se simptomi u potpunosti „drže pod kontrolom“, već na vraćanju poverenja u sopstvenu sposobnost nošenja sa situacijom.
„Sigurnost ne dolazi uvek iz toga da ‘znam da se ništa neće desiti’, već iz osećaja: ‘Ako se desi, znam kako da se nosim sa tim’.“
Male, svakodnevne strategije – unapred osmišljeni planovi, jasne rutine i davanje sebi dozvole da se tempo prilagodi – pomažu nervnom sistemu da dobije signal predvidljivosti.
„Kada žena ne mora iznova da ‘računa scenarije’, njen nervni sistem dobija poruku da situacija nije nepredvidiva koliko deluje.“
Upravo taj pomak, sa potpune kontrole ka fleksibilnosti, često je presudan za povratak u društvene i profesionalne uloge. „U terapijskom radu vidim da se samopouzdanje ne vraća kada simptomi nestanu, već kada žena ponovo oseti da ima unutrašnje oslonce, čak i u nesigurnim okolnostima.“
Praktična rešenja
U tom kontekstu, praktična rešenja mogu imati i snažan psihološki efekat.
„Istraživanja iz oblasti zdravstvene psihologije pokazuju da osećaj kontrole nad simptomima, čak i kad oni nisu u potpunosti uklonjeni, značajno smanjuje anksioznost i porebu za izbegavanjem. Menstrualni veš upravo to omogućava, povratak u svakodnevne aktivnosti bez stalnog mentalnog opterećenja i povratak u profesionalne i socijalne uloge sa manje sraha i više samopouzdanja„, ističe Stanislava.
Ovakva iskustva potvrđuje i Jelena Blagojević, osnivačica kompanije Loona.
„Najvažnije iskustvo koje nam korisnice prenose jeste osećaj rasterećenja – više ne razmišljaju da li će imati fleke, da li će se odmoriti noću i da li imaju dovoljno uložaka.“
Kako dodaje, menstrualni veš ženama olakšava mentalni teret upravo zato što je uvek spreman i ne zahteva stalno planiranje.
„To menja svakodnevicu žene. Za noć je posebno dragocen, jer mnoge žene prvi put spavaju mirno, bez straha kako će jutro izgledati.“
Prema iskustvu korisnica, ovaj osećaj sigurnosti često dovodi i do toga da se žene konačno zaista odmore tokom ciklusa, što ima dugoročne efekte na energiju, koncentraciju i kvalitet svakodnevnog funkcionisanja.
Zaključak: potrebni su nam otvoreni razgovori
O iskustvu obilnih i nepredvidivih ciklusa često se ćuti, što dodatno pojačava osećaj izolacije i psihološku uznemirenost. Kako ističe Stanislava, normalizacija potrebe za podrškom – bilo kroz razgovor sa bliskim osobama ili kroz profesionalnu pomoć – predstavlja važan korak ka povratku osećaja stabilnosti.
Perimenopauza i menopauza nisu period gubitka kontrole, već period učenja drugačije vrste sigurnosti. One koja nije zasnovana na savršenom, predvidivom telu, već na zrelijem odnosu prema sebi.
Fotografije: Pexels. Fotografije sagovornica: Katarina Drajić
