#ŠtaDaČitam: Utisci o romanu KNJIGA ZA MAJU Marka Tomaša

Postoji krug pisaca sa naših prostora za čije tekstove unapred znam da bih u njima mogla naići na refleksiju onog vremena i onih događaja o kojima se trudim da ne razmišljam. Pa zašto onda izaberem baš njih? U okviru serijala #ŠtaDaČitam zapisala sam nekoliko crtica o romanu Knjiga za Maju Marka Tomaša.

Ti pisci, okvirno, pripadaju mojoj generaciji – u kojoj su se mnogi od nas, kao veoma mladi, suočili sa činjenicom da ono što smatramo najstabilnijim i najpostojanijim može, samo tako, odjednom, mimo naše volje, da nestane; da ne dele svi naše ideale, one koje mi doživljavamo kao opšteljudske, najveće životne istine; da ima tako mnogo surovosti u ljudima; da postoje sile (mislim na one društvene i političke) koje na naš život mogu da utiču snažnije nego mi sami; da se možemo naći u situaciji da smo protiv njih potpuno nemoćni, barem u tom trenutku. To je ta generacija koja je devedesetih, na granici detinjstva i rane mladosti, pokušavala da se snađe u novoj realnosti koja je nastala raspadanjem svega što smo do tada smatrali “normalom”.

I iako mi razum kaže da zaobiđem te knjige, ruke ih same uzmu.

Upravo to mi se desilo s novim, drugim po redu romanom Marka Tomaša.

***

Ako ste uspeli da se probijete kroz uvod kojim sam htela da opišem raspoloženje u kojem sam čitala knjigu (izvinite na tome, ali pošto iznosim potpuno lično viđenje dela, mislim da je to važno), ispod, u nekoliko teza, donosim ukratko nekoliko zapažanja o ovom romanu.

A verujem da će vam Knjiga za Maju Marka Tomaša biti zanimljiva bez obzira na to kojoj generaciji pripadate, jer donosi široku paletu tema – detinjstvo, osećaj krivice i neadekvatnosti, loši izbori, književnost, starenje, smrt i, pre svega, ljubav (pored već pomenutog odjeka ratova devedesetih, raspada države i lutanja nesnađene generacije).

Nekoliko teza kao uvod u čitanje

Roman počinje ovako:

“Kuća ima pet soba.”

Siže i struktura:

Na početku čitamo priču o Robertu Lastavici, koji se vraća u rodni grad, nakon dugog vremena, da vidi majku na samrti.

Međutim, već u sledećem poglavlju, ugao pripovedanja se menja. Susrećemo se sa naratorom, piscem, koji razotkriva da ne želi da se skriva iza imaginarnog lika Lastavice, već hoće da napiše svoju priču (“priču o jednoj od ljudskih nemogućnosti”).

Da bi to postigao, roman prelazi u autofikciju. („Flaubert se okreće u grobu. Smatrao je da se pisac treba skivati, nestati iz svog djela.“) Napisan je u kratkim isečcima, u kojima autor skače iz jednog sećanja u drugo. Ton je veoma ličan, intiman, dnevnički.

Cilj nizanja fragmenata sećanja jeste zapravo defragmentacija života – stvaranje celine, pronalaženje smisla.

Citat:

“Tako je, otprilike, počeo nestajati bezbrižni svijet u kojemu sam odgojen. Raspadao se dugo a s njim i mi i naši životi. Ja sam, eto, postao tek gomila rasutog tereta koji stalno kupim. Moram se zato vraćati unatrag, kroz prostor, a još više kroz vrijeme. Toliko je toga još ostalo razbacano, opire se, migolji, kad zagrabim dlanom ili zagrljajem poletim u prazan zrak. Ali, to je, valjda, život. Tvornica uspomena. Zna biti nezgodno ako u njoj prebacuješ normu.”

Zanimljivo je obratiti pažnju na:

  • Simboliku skoka, lastavice, Ikara, ali i sudbinskog, samooubilačkog skoka.
  • Plač i smeh kao dve strane istog novčića – teški i tmurni fragmenti prepliću se sa onima koji donose duhovite komentare, samoironiju i smešne događaje. Upravo zahvaljujući tome knjiga se veoma lako i brzo čita.
  • Putovanje u Lisabon kao nada da će ipak sve biti dobro. („Treba, ipak, stići u Lisabon. Ovo isto more dodiruje i taj grad. Da bih stigao tamo moram se vratiti njoj. Da bih se vratio njoj trebam se vratiti sebi.“)
  • Binarne oznake fragmenata u poglavlju “Defragmentacija”, koje zauzima najveći deo romana. Nule i jedinice. Sasvim sigurno imaju neko značenje, ali meni promiče.

***

Dok sam čitala Knjigu o Maji – razmišljala sam o toj svojoj podsvesnoj potrebi da uvek iznova otvaram to mesto u sećanju, za koje bih, da me neko pita, rekla da sam ga odavno pravazišla / prerasla / prebolela. Nešto od toga ili sve to. Pa ipak, samo vrebam priliku da upadnem u taj loop koji vodi do devedesetih. Do prve velike prekretnice u mom životu, koja je započela time što sam, za mene potpuno neočekivano, neshvatljivo i bolno, nesnosno bolno, morala da odem sa poluotoka svog detinjstva.

Od tada sam u rodnom gradu bila samo dvaput, vrlo kratko.

Nekada mi se čini da sam ga i zaboravila.

A onda me neke male stvari – ili knjige – podsete na to da, ipak, u meni ima još puno mora. Nisam ga još svog isplakala.

I pitanje je hoću li ikada.

A možda to ne bih ni želela?

Povezani članci

amalfi terasa
Kultura

La dolce vita u srcu Beograda: Otkrivamo novo mesto na Kosančićevom vencu

duet nevene i borisa
Kultura

Preslušajte duet Nevene i Borisa: Pesma koja nas poziva da preispitamo da li dovoljno cenimo ono što imamo

Claude Monet kuća
Kultura

Za sve ljubitelje impresionizma: Kuća u kojoj je živeo Claude Monet ponovo je otvorena za javnost

carrie bradshaw ne nosi lak za nokte
Kultura

Zašto Carrie Bradshaw ne nosi lak za nokte (i tek tako, to ima smisla)

drugi broj godišnjeg magazina SELFI
Kultura

Iz štampe je izašao drugi broj godišnjeg magazina SELFI, posvećenog ženskoj umetničkoj sceni 

griselda
Kultura

Kako je izgledala transformacija Sofije Vergare u Griseldu Blanco