Postoji krug pisaca sa naših prostora za čije tekstove unapred znam da bih u njima mogla naići na refleksiju onog vremena i onih događaja o kojima se trudim da ne razmišljam. Pa zašto onda izaberem baš njih? U okviru serijala #ŠtaDaČitam zapisala sam nekoliko crtica o romanu Knjiga za Maju Marka Tomaša.
Ti pisci, okvirno, pripadaju mojoj generaciji – u kojoj su se mnogi od nas, kao veoma mladi, suočili sa činjenicom da ono što smatramo najstabilnijim i najpostojanijim može, samo tako, odjednom, mimo naše volje, da nestane; da ne dele svi naše ideale, one koje mi doživljavamo kao opšteljudske, najveće životne istine; da ima tako mnogo surovosti u ljudima; da postoje sile (mislim na one društvene i političke) koje na naš život mogu da utiču snažnije nego mi sami; da se možemo naći u situaciji da smo protiv njih potpuno nemoćni, barem u tom trenutku. To je ta generacija koja je devedesetih, na granici detinjstva i rane mladosti, pokušavala da se snađe u novoj realnosti koja je nastala raspadanjem svega što smo do tada smatrali “normalom”.
I iako mi razum kaže da zaobiđem te knjige, ruke ih same uzmu.
Upravo to mi se desilo s novim, drugim po redu romanom Marka Tomaša.
***
Ako ste uspeli da se probijete kroz uvod kojim sam htela da opišem raspoloženje u kojem sam čitala knjigu (izvinite na tome, ali pošto iznosim potpuno lično viđenje dela, mislim da je to važno), ispod, u nekoliko teza, donosim ukratko nekoliko zapažanja o ovom romanu.
A verujem da će vam Knjiga za Maju Marka Tomaša biti zanimljiva bez obzira na to kojoj generaciji pripadate, jer donosi široku paletu tema – detinjstvo, osećaj krivice i neadekvatnosti, loši izbori, književnost, starenje, smrt i, pre svega, ljubav (pored već pomenutog odjeka ratova devedesetih, raspada države i lutanja nesnađene generacije).
Nekoliko teza kao uvod u čitanje
Roman počinje ovako:
“Kuća ima pet soba.”
Siže i struktura:
Na početku čitamo priču o Robertu Lastavici, koji se vraća u rodni grad, nakon dugog vremena, da vidi majku na samrti.
Međutim, već u sledećem poglavlju, ugao pripovedanja se menja. Susrećemo se sa naratorom, piscem, koji razotkriva da ne želi da se skriva iza imaginarnog lika Lastavice, već hoće da napiše svoju priču (“priču o jednoj od ljudskih nemogućnosti”).
Da bi to postigao, roman prelazi u autofikciju. („Flaubert se okreće u grobu. Smatrao je da se pisac treba skivati, nestati iz svog djela.“) Napisan je u kratkim isečcima, u kojima autor skače iz jednog sećanja u drugo. Ton je veoma ličan, intiman, dnevnički.
Cilj nizanja fragmenata sećanja jeste zapravo defragmentacija života – stvaranje celine, pronalaženje smisla.
Citat:
“Tako je, otprilike, počeo nestajati bezbrižni svijet u kojemu sam odgojen. Raspadao se dugo a s njim i mi i naši životi. Ja sam, eto, postao tek gomila rasutog tereta koji stalno kupim. Moram se zato vraćati unatrag, kroz prostor, a još više kroz vrijeme. Toliko je toga još ostalo razbacano, opire se, migolji, kad zagrabim dlanom ili zagrljajem poletim u prazan zrak. Ali, to je, valjda, život. Tvornica uspomena. Zna biti nezgodno ako u njoj prebacuješ normu.”
Zanimljivo je obratiti pažnju na:
- Simboliku skoka, lastavice, Ikara, ali i sudbinskog, samooubilačkog skoka.
- Plač i smeh kao dve strane istog novčića – teški i tmurni fragmenti prepliću se sa onima koji donose duhovite komentare, samoironiju i smešne događaje. Upravo zahvaljujući tome knjiga se veoma lako i brzo čita.
- Putovanje u Lisabon kao nada da će ipak sve biti dobro. („Treba, ipak, stići u Lisabon. Ovo isto more dodiruje i taj grad. Da bih stigao tamo moram se vratiti njoj. Da bih se vratio njoj trebam se vratiti sebi.“)
- Binarne oznake fragmenata u poglavlju “Defragmentacija”, koje zauzima najveći deo romana. Nule i jedinice. Sasvim sigurno imaju neko značenje, ali meni promiče.
***
Dok sam čitala Knjigu o Maji – razmišljala sam o toj svojoj podsvesnoj potrebi da uvek iznova otvaram to mesto u sećanju, za koje bih, da me neko pita, rekla da sam ga odavno pravazišla / prerasla / prebolela. Nešto od toga ili sve to. Pa ipak, samo vrebam priliku da upadnem u taj loop koji vodi do devedesetih. Do prve velike prekretnice u mom životu, koja je započela time što sam, za mene potpuno neočekivano, neshvatljivo i bolno, nesnosno bolno, morala da odem sa poluotoka svog detinjstva.
Od tada sam u rodnom gradu bila samo dvaput, vrlo kratko.
Nekada mi se čini da sam ga i zaboravila.
A onda me neke male stvari – ili knjige – podsete na to da, ipak, u meni ima još puno mora. Nisam ga još svog isplakala.
I pitanje je hoću li ikada.
A možda to ne bih ni želela?
