Povod: Aleksandra Petrovski je nedavno objavila edukativnu slikovnicu Potraga za moćnom značkom Gaćoslav, koja objašnjava deci kako da prepoznaju nasilje i uči ih da odmah prijave ukoliko do njega dođe.
Statistike o seksualnom zlostavljanju dece i žena, nažalost, i dalje su poražavajuće, uprkos tome što se u poslednje vreme o tim problemima govori češće i otvorenije. Jedan od načina da se stvari u društvu suštinski promene jeste da nove generacije vaspitamo tako da od malih nogu znaju da prepoznaju nasilje, kao i da o njemu nipošto ne smeju da ćute. To dovoljno jasno govori o značaju ovakve slikovnice. Iskreno se nadamo da će ona pronaći put ne samo do velikog broja porodica sa decom mlađeg uzrasta, već i do biblioteka, a posebno do predškolskih ustanova, gde bismo temu o kojoj ova slikovnica govori rado videli uvrštenu u nastavni plani i program.
Kako si dobila inspiraciju da napišeš slikovnicu Potraga za moćnom značkom Gaćoslav?
Tri moje uloge su se udružile – brend pripovedač, mama i aktivistkinja.
Otprilike u isto vreme kada sam profesionalno želela da unapredim vizuelno komuniciranje i počela posvećenije da izučavam graphic journalism, kao mama sam počela da izučavam temu zdrave i sigurne seksualnosti kod dece i šta sve roditelji mogu da učine po tom pitanju još dok imaju bebu, a kakve dalekosežne efekte može da ima. Ja sam se edukovala, ali zapelo je kod toga kako da svojoj trogodišnjoj ćerki na jednostavan način približim sve to. Kroz razgovor sa drugim mamama dece predškolskog uzrasta shvatila sam koliko se o tome premalo priča i posvećuje pažnja. Kako sam svojoj ćerki najpre kroz čitanje slikovnica približila neke važne i kompleksne teme, krenula sam da istražujem dostupnu literaturu. Listajući knjižice na engleskom jeziku – vizuelno mi nisu bile dopadljive, što je bitan kriterijum kada biram šta ću predstaviti svom detetu. Priču i mogu da prilagodim, dopunim, oduzmem, ali adekvatne ilustracije treba da je prate.
U nekom momentu sam čak pomislila da to bude samo moj poklon njoj, da odštampam digitalno jedan primerak i ukoričim ga. Međutim, što sam dublje istraživala pristup ovoj temi i javno mnenje, to je više u meni rasla ideja da treba da je ponudim i drugima, da podstaknem priču o toj temi. Šest meseci kasnije – izgleda da se nisam prevarila. I ovaj naš razgovor povodom objavljivanja slikovnice to potvrđuje. I gostovanja u TV emisijama i podkastima, ali i svaka objava na društvenim mrežama, od strane ljudi koje poznajem ili čak ne poznajem lično. Računa se svaki glas koji skreće pažnju o značaju rane edukacije kao preventive seksualnog zlostavljanja.
Već smo istakli da je u pitanju edukativna slikovnica i najavili njenu temu, ali možeš li nam je malo bliže predstaviti?
Volim da Potragu za moćnom značkom Gaćoslav predstavim kao s ljubavlju osmišljenu avanturu čiji je cilj da roditeljima i drugim odraslima koji se staraju o deci pruži resurse da mališane kroz zajedničku igru, bez zastrašivanja, nauče šta su lične granice, bezbednost tela i Pravilo donjeg veša. Ova edukativna slikovnica osnažuje dete kroz podsticanje dijaloga, predlog konkretnih alata, živopisne ilustracije i humor prilagođen uzrastu. S druge strane, dobronamernoj odrasloj osobi treba da bude saveznik u ranom obrazovanju i otvorenoj komunikaciji na ovu škakljivu temu.
A poruka kojom se ova priča završava je da postoje dodiri i kontakti zbog kojih smo uznemireni ili uplašeni, ali da je mnogo više onih koji nas čine srećnim i spokojnim. Zato, ako želimo da hrabro koračamo kroz život, dobro bi bilo da hodamo otvorenog srca, očiju i ušiju.
Svako će na različite tumačiti reči i slike između ovih tirkiznih korica, ali moj je cilj da deci zajedno prenesemo poruku da su jaka, pametna i sposobna da se zauzmu za sebe i da veruju svom unutrašnjem glasu. Na taj način ćemo i mi odrasli biti sigurniji i spokojniji.
Kako je tekao put od ideje do realizacije? S obzirom na to da je tema kompleksna i škakljiva, šta ti je sve tokom rada na slikovnici prolazilo kroz glavu?
Krenuću od kraja: dan pre nego što je trebalo da pošaljem PDF knjige na katalogizaciju u Narodnoj biblioteci Srbije i u štampariju na probno štampanje, bila sam na ivici da odustanem. Tih dana desio se niz događaja koje sam negativno doživela i onda sam dovela u pitanje da li sam uopšte sposobna za sve to. Zapravo je eskalirala moja napetost zbog odgovornosti prema važnosti teme. Imala sam to sve vreme na umu i mnogo mi je pomoglo da ostanem na pravom kursu to što sam u jednom dokumentu napisala šta je cilj koji želim da postignem i kojih postulata na tom putu treba da se držim. Napravila sam svoju mrežu kritičara i po fazama im slala ilustracije glavnih likova i rukopis, uz molbu da budu do kraja iskreni, jer to će mi pomoći da bude najbolje što ja u ovom trenutku mogu. S jedne strane tu su bili roditelji koji su mi ciljna grupa, a s druge nekoliko stručnjaka koji svako iz svog ugla pokriva ovu temu. Nisam želela da mi bilo koji detalj u vezi sa komunikacijom ove teme promakne, ali ipak imam potrebu da naglasim da ovo nije naučna publikacija uklesana u kamenu, već da na prvom mestu ima cilj da podigne svest o važnosti rane edukacije na ovu temu i predstavi okvire kojih bi bilo dobro da se držimo. Od kada sam 19. novembra prvi put javno predstavila slikovnicu, imala sam priliku da sa mnogim ljudima pričam na ovu temu. Neki razgovori bili su vrlo dirljivi, ali komentar koji mi je ostao urezan je: „Bila bih zahvalna da je neko imao takav pristup u mom detinjstvu“.
Na koji način slikovnica deci objašnjava za njih prilično komplikovane i zbunjujuće pojmove ličnih granica i bezbednosti tela? Kako ona može pomoći roditeljima?
Svesna sam bila da u priči na ovu temu imam mnogo ograničavajućih faktora i da nemam prostor za različita tumačenja pojedinih poruka. Posle tri verzije skice i jednog celog teksta koji su završili u „kanti“, pretvorila sam priču u malu formu potrage za blagom koja se može igrati u kući, jer su tragovi predmeti koji su prisutni u svakom domaćinstvu. U razgovoru sa svojom drugaricom od rođenja – kornjačo-bubamarom, devojčica i dečak predškolskog uzrasta uče kroz igru i radoznalo postavljaju pitanja. Odlučila sam se za takav pristup kako bih ohrabrila i decu i odrasle na dijalog.
Otvorena i neposredna komunikacija o seksualnosti i intimnim delovima tela u ranom uzrastu, uz korišćenje pravilnih naziva za genitalije i druge delove tela, pomoći će deci da shvate šta nije primereno.
Roditeljima i drugim odraslim osobama koje se bave decom može da bude neprijatno da razgovaraju o ovom pitanju ili ne znaju na koji način da pristupe temi, ali rano obrazovanje i razgovor bez zastrašivanja – potvrđeno su najbolja opcija.
Dakle, šta je to “pravilo donjeg veša”?
Pravilo donjeg veša je najjednostavniji način da naučimo mališane šta su intimni delovi tela i da oni ne treba nikome da se pokazuju, niti da ih drugi dodiruju, kao što ni mi isto ne treba da radimo nekome. U slikovnici sam to objasnila ovako:
Gaće su kao plašt našeg omiljenog superheroja, štite nas od pogleda i dodira.
Važno je da im prenesemo i da ukoliko se nađu u nekoj situaciji koja im nije prijatna ili ih zbunjuje i čini tužnima, mogu da odbiju i da zbog toga ne osećaju stid. A da treba to da kažu odrasloj osobi sa kojom se osećaju sigurno.
Dobro je da dete ima na umu nekoliko osoba kojima može da se obrati za pomoć. Može čak i da ih nacrta i okači na vidnom mestu u svom kutku.
Ko je bio zadužen za ilustracije, koje su vrlo originalne i dodatno doprinose tome da knjiga deci bude zanimljiva i zabavna?
Ilustratorka je Jelena Trifunović, koja stoji iza brojnih slikovnica i vizuelnog identiteta dečijih brendova kod nas. Kada sam je pitala za saradnju bila sam svesna da rizikujem, jer već ima izgrađen svoj stil. Ali bila je raspoložena da itekako izađe iz svoje (stilske) zone komfora, da crta grafitnom olovkom i boji ćerkinim vodenim bojama, da secka papire u boji i češlja vunu… pa sve to uklapa u kolaž i fotografiše. Zato kada listate slikovnicu, imate utisak da će likovi svakog trenutka oživeti. Neke od mojih ideja, poput te da od okruglog biskvita napravimo abažur za kišobran ili da vata predstavlja penu u kadi za kupanje, bile su pomalo uvrnute, ali Jelena ih je sjajno realizovala i još dodatno oplemenila.
Zbog svog tog truda koji smo uložile milo mi je kada čujem pohvale, posebno od vizuelnih umetnika.
Zanimljivo je da se pre ovoga nismo poznavale, a iako živimo na udaljenosti od svega nekoliko kilometara, prvi put smo se uživo videle tek kada sam joj odnela odštampan primerak slikovnice.
Kako, po tvom viđenju, ovakva vrsta edukacije dece može uticati na društvo u budućnosti?
Žene su spremnije da načine iskorak i počnu razgovor na ovu temu, između ostalog i jer su češća meta, iako je i svaki šesti dečak žrtva nekog oblika seksualnog zlostavljanja. Međutim, ja u ovu priču pozivam sve. Zašto? Jer ne možete kod drugoga prepoznati nešto što u sopstvenom iskustvu nemate. Dakle, najpre treba ja da naučim da se zauzmem za sopstveni telesni integritet da bih bio sposoban da poštujem tuđ. To je temelj.
Kada se deca nagovaraju – od strane svojih najbližih – da nekoga zagrle ili poljube, a ona u tom trenutku osećaju da to ne žele, kako mislite da će odjednom znati da sama odbiju dodir koji ih zbunjuje ili da osveste da su u nezdravom partnerskom odnosu i da ih mimo njihove želje partner nagovara na nešto, uz pretnju da će se ljutiti ili raskinuti?
Zato molim vas da ne koristite rečenice poput „Hajde me poljubi – daću ti čokoladu“ ili „Nećeš da me poljubiš – tužan sam“.
Imajte na umu da time odrasla osoba podilazi sopstvenom egu, učeći dete da zadovoljava tuđe potrebe nezavisno od toga kako se ono oseća.
I za kraj, za sve one zainteresovane koji žele da svoje mališane nauče da poštuju integritet sopstvenog tela – gde slikovnica može da se kupi?
Za prvo vreme smo odlučili da radimo direktnu prodaju putem sajta www.hrabriibezbedni.rs, jer je minimalna šansa da će se neko odlučiti da kupi slikovnicu ovakve tematike kada je ugleda na polici knjižare, a da prethodno nije čuo preporuku. Osim toga, knjiga je deo inicijative Hrabri i bezbedni, moje fondacije Dva 37, i kupovinom donira se novac za edukaciju o bezbednosti dece. Ako želite da budete informisani o tome u narednim mesecima predlažem da pratite Instagram profil @hrabriibezbedni.rs
Fotografije: Miloš Nikodijević
